Neki novi klinci

"Svi očekuju da odem iz Srbije, ali to nije moj plan"

Pre sada već dosta godina sam se u više navrata osvrnula na pridavanje preteranog značaja takmičarskim uspesima mladih ljudi. Često su to bili djaci Matematičke gimnazije, u koju sam i sama išla, a koji su osvajali nagrade na medjunarodnim takmičenjima iz školskih predmeta, naročito matematike.

Nekoliko stvari mi je tu smetalo. Kontraproduktivno prouveličavanje uspeha (djake su na aerodromu sačekivali ministri, bili su vest dana u mnogim medijima), svodjenje matematike na takmičenja iz matematike (“naš najbolji matematičar”, “najbolji matematičar na svetu” i, zašto da ne, “najbolji matematičar svih vremena”), i možda najviše, arogancija i bogomdanost koja se pojavila kod same dece - konstantno gundjanje o nedovoljnom ulaganju i pažnji, pa i neka vrsta pretnji i ucena da će svoj život i školovanje da nastave u inostranstvu.

Tu se nešto menja. Nedavno sam naletela na intervju sa još jednim vrlo uspešnim (dve zlatne i jedna srebrna medalja na olimpijadi iz matematike) takmičarem iz Matematičke gimnazije. Pita novinar Pavla Martinovića “kako se postaje vrhunski matematičar”. I po prvi put vidim da neko ovako odgovara:

Meni se ne sviđa da sebe smatram vrhunskim matematičarem pošto nisam vrhunski matematičar. Dobar sam u toj takmičarskoj matematici, ali ipak je veliki korak odatle preći u naučnu matematiku.

Redjaju se pitanja o srpskom obrazovanju, nastavi matematike, Matematičkoj gimnaziji, i sva su praćena zanimljivim i zrelim odgovorima. Na čudjenje novinara, Pavle namerava da studira u Srbiji. Kako kaže, “zapitao sam se da li zapravo želim da odem u inostranstvo i shvatio sam da je jedini razlog zašto ja mislim da bih želeo da odem u inostranstvo to što svi oko mene smatraju da treba da odem u inostranstvo”. I onda:

Misliš da naši fakulteti imaju dovoljno mogućnosti da ti pruže ono što si zamislio, da ti daju potrebno znanje?
- Baš to smatram. Ne postoji ništa što ja trenutno želim da naučim što mislim da ne mogu da me nauče ovde.

A šta bi bilo sa Teslom da nije otišao?

Ne znam. Tada nije imao prilike da ovde više nauči, ali sada je većina stvari koje želiš da naučiš dostupna na internetu. Ako hoćeš da stupiš u kontakt s nekim, i to možeš preko interneta… Na nekoliko dana možeš da otputuješ u Njujork, odeš na neku konferenciju, upoznaš mnoge ljude i vratiš se. Sada je sve daleko lakše.

Naravno, ovo je samo jedan takav, vrlo specifičan mladi čovek. Kao što i on sam kaže, većina drugih iz njegovog okruženja planira studiranje u inostranstvu. Ipak, ono što se ovde vidi je jedna zanimljiva pojava.

Ranije je želja za školovanjem u inostranstvu (i pre svega, na Zapadu) bila kombinacija želje za znanjem i ambicije. Studiranje na Harvardu, Stanfordu, Oxfordu je bilo (i ostalo) stvar prestiža, validacija izuzetnosti. Možda sad i više nego pre, jer je ceo svet nagrnuo tamo.

Ali školovanje na tim istim univerzitetima je sve manje bitno za samo sticanje znanja. Niko više ne putuje u Ameriku da bi fotokopirao knjige. Nisu više potrebne posebne privilegije da bi pristupili jedinom primerku naučnog časopisa zaključanom u vitrini. Kao što Pavle primećuje, sada je sve mnogo lakše i dostupnije. Udžbenici, časopisi, predavanja, silabusi. Takodje: putovanja, konferencije, letnje škole i prakse. Sve to uz opšte mesto o elektronskoj dostupnosti svih mogućih stručnjaka i kolega.

Zbog toga se i signal koje koji šalje preovladjujuća želja za studiranjem u inostranstvu polako menja: ona postaje indikator konformizma i karijerizma kao dominantne motivacije, a relativno manje sposobnosti i želje za znanjem.

Sličan proces se dešava i u SAD, u igri izmedju najpoznatijih i jako dobrih (često državnih) univerziteta sa malo slabijim brendovima. A ako se postojeći trendovi (ogromne školarine, rasne upisne kvote, ideologizacija programa) nastave, neki američki best and brightest će polako dolaziti i kod nas.